Шта је Стокхолмски синдром и како се лечи

Стокхолмски синдром је уобичајен психолошки поремећај код људи који су у напетости, на пример у случају отмица, кућног притвора или ситуације злостављања. У тим ситуацијама жртве имају тенденцију да успоставе више личних односа са агресорима.

Стокхолмски синдром је одговор несвесног на опасну ситуацију, због чега жртва успоставља емоционалну везу, на пример, са отмичаром, због чега се осећају сигурно и смирено.

Овај синдром први пут је описан 1973. године након отмице банке у Стоцкхолму у Шведској, у којој су жртве успоставиле везе пријатељства са отмичарима, па су их на крају посетиле у затвору, поред тога што су тврдиле да не постоји врста физичко или психичко насиље које би могло упућивати на то да су им животи били у опасности.

Знаци Стоцкхолмског синдрома

Обично Стоцкхолмски синдром нема знакове и симптоме, а могуће је да и многи људи имају овај синдром, а да тога нису ни свјесни. Знаци Стоцкхолмског синдрома појављују се када је особа суочена са ситуацијом стреса и напетости у којој му је угрожен живот, а који могу бити покренути осјећајем несигурности, изолације или претњи, на пример.

Стога, као начин одбране, подсвијест подстиче саосећајно понашање према агресору, тако да однос између жртве и отмичара често представља емоционалну идентификацију и пријатељство. У почетку би та емоционална веза имала за циљ да сачува живот, међутим с временом, због створених емоционалних веза, на пример, мала дела доброте код преступника имају тенденцију да појачају људи који имају синдром, који чини да се осећају сигурнијим и мирнијим у погледу ситуације и да је било која врста претњи заборављена или занемарена.

Како се лечи

Како Стоцкхолмски синдром није лако препознати, само када је особа у ризику, не постоји лечење за ову врсту синдрома. Даље, карактеристике Стокхолмског синдрома настају захваљујући одговору подсвести, није могуће проверити разлог зашто се заправо дешавају.

Већина студија извештава о случајевима људи који су развили Стоцкхолмски синдром, међутим, мало је студија које желе да разјасне дијагнозу овог синдрома и, на тај начин, дефинишу лечење. Упркос томе, психотерапија може да помогне особи да, на пример, превазиђе трауму, па чак и да помогне у препознавању синдрома.

Због недостатка јасних информација о Стоцкхолмском синдрому, овај синдром није препознат у Приручнику за дијагностику и статистику менталних поремећаја и због тога није класификован као психијатријска болест..